La casa de papel / Money Heist
Berlin. Najrobi. Denver. Helsinki. Tokio. Moskva. Rio. Oslo. Ako ste mislili da nabrajam omiljene svetske gradove ili glavne gradove nekih država, prevarili ste se. Nabrajam omiljene likove serije koju ću vam u narednim recenzentskim crtama predstaviti, nadam se u što primaljivijem tonu. Nazivi ovih gradova su najbitniji segmenti ove serije, a vi ih poređajte kako god želite nakon što se odlučite na gledanje.
Priča serije prati neobičnu grupu od osam kriminalaca i sitnih lopova, na čijem je čelu deveti i možda najbitniji među njima, tzv. Profesor (Álvaro Morte) koji odlučuje da opljačkaju štampariju novca u Madridu. Štamparija je ujedno (jednim delom) i muzej i to veoma posećen, bilo radnim danima, bilo preko vikenda. Nakon što već spomenuta ekipa pljačkaša upadne u muzej u po bela dana i nađu se zaključani unutra sa taocima, tek onda sledi prava drama koja se ne misli tako brzo raspetljati.
Kada sam skrolujući podatke na IMDB-u o ekipi iza kamere došla do imena kreatora serije, postalo mi je jasno što sam se zaljubila u nju. Glavni i odgovorni je čovek po imenu Álex Pina, većini poznat po megapopularnoj seriji Los Serranos. Meni je njegovo ime zvučno i po jednoj od najboljih španskih serija ikada – Los Hombers de Paco (Pakovi ljudi), strašno dobra krimi komedija, koju sam svojevremeno kao luda pratila. Taj neobičan spoj u režiji, da isporuči nespojivo na jako dopadljiv način, je glavna odlika ovog Španca koji je potpisao ugovor sa Netflixom za naredni period. Očekujemo još sličnih projekata, ali na engleskom jeziku, šuška se i ime Olivie Spenser, ali otom potom.
Mnogi režiseri i scenaristi imaju sjajno zamišljene ideje, ali samo na papiru. Aleks Pina nije jedan od tih mnogih, on je zapravo jedan od retkih koji takve ideje dovede i do izvedbe, a kasnije i do perfekcionizma, kao što je uradio u ovoj seriji. Nema praznog hoda, misterija vlada serijom, a intriga i pritisak su prisutni konstantno i drže vas prikovanim za mali ekran do kraja.
Ostatak filmske ekipe iza kamere, od scenarista, producenta i ostalih, je svakako bez sumnje uradio odličan posao i oni nisu manje važni, ali imena su relativno nepoznata široj javnosti i nema potrebe da nabrajam ista i da vas davim tim podacima. Iako je Profesor, po nekom nepisanom pravilu, glavni protagonista serije, velikoj većini omiljeni i može se reći najdopadljiviji lik u seriji, ja ne bih bila ja da nemam nekog drugog favorita. To je glavni grad Nemačke, Berlin (Pedro Alonso), na neki način, antagonista serije i baš zbog toga, tog preteškog tereta, je meni omiljen.
Hladan, okrutan, mučki provokator, impulsivan, osvetoljubiv, šovinista do bola, sa kasnim znacima sociopate, to je sve Berlin, glavni među pljačkašima, čovek koji donosi najteže i nimalo dopadljive ili racionalne odluke. Njega glumi sjajni španski karakterni glumac Pedro Alonso, koji se možda i rodio samo zbog ove odluke. Glumio je u nekoliko španskih serija svih žanrova, ali tek je zasijao sa ovom ulogom. Ne mogu zamisliti nikoga drugog na njegovom mestu, podjednako uverljivog, a sve manje od njega, Berlina u prikazanom obliku, ne bi bilo to.
Omiljeni ženski lik mi je luda Najrobi (Alba Flores), od samog početka. Da li je to zbog njenog istaknutog nosa, njenog glasnog ludila, njene maštovite teatralnosti, naivne, ali prisutne hrabrosti, njene ženske ranjivosti – ne mogu sa sigurnošću da se odlučim. Sve pomalo. Nju glumi Alba Flores, mlađa španska glumica koja se afirmisla u Španiji, a ovom serijom je sigurno otvorila ili bar pokucala na još koja filmska vrata u budućnosti.
Ovde ću stati sa predstavljanjem likova, ostale sami definišite, a svakako ne zaboravite i onu drugu stranu, stranu razuma, stranu zakona, koju sam namerno zanemarila, a na kojoj su glavna inspektorka Rakel Muriljo, njen pomoćnik Anhel, coronel Prieto i ostali. Svakako nisu manje važni, niti slabije odglumljeni, ali ja sam svoju stranu izabrala, verujem da ćete tako i vi nakon što se odlučite na gledanje serije.
Posebna vrsta pažnje ovog serijskog projekta je posvećena muzici. Poznate i manje poznate numere krase seriju i neke akcentovane momente, sve žanrovski različite, a pogođene u bocu u datom momentu. Uvodna pesma My life is going on koju izvodi simpatična Cecilia Krull je postala svetski poznata, a njen lošiji izgovor engleskog u pojedinim strofama pesme samo doprinosi popularnosti pesme koja time još više dobija na dopadljivosti. Mada, najefektnija numera u obe dosadašnje sezone je ipak svima znana Bella Ciao u izvedbi dvojice glavnih protagonista u jednom intimnijem momentu, koji nam daje uvid u njihovu povezanost, koju ćemo tek otkriti na kraju druge sezone.
Mnogima, uključujući i mene, se nije uopšte dopala najava da će biti treće sezone. Verujte kada kažem, treća sezona je suvišna kao kap u prepunoj čaši, ako posmatramo ove dve sezone. Izdešavalo se sve što se trebalo desiti, svaka rupa je popunjena, ništa nije preskočeno, ništa nije ostalo nerazjašnjeno, a završetak ne može biti bolji. Treća sezona jedino može da upali ako donese neki izmišljeni tvist svih tvistova na koji ne bismo pomislili ni u najluđim maštarijama. Ali opet, sa druge strane, ako neko to može, mogu Španci.
Sačekajmo i tu treću sezonu, ali već mogu da potvrdim da se radi o odličnoj, nesvakidašnjoj krimi seriji sa dovoljnim začinskim primesama svih ostalih žanrova, koju nikako ne biste smeli propustiti.
3 Odgovora
562 Pregleda